Dijalektički zakoni
su odraz uzajamne veze i tendencije razvoja stvari.
Oni izražavaju uzajamni odnos najopštijih odredaba sveta koje su izražene u saznanju kao kategorije^*!
^* kategorije se definišu kroz: subjekt, predikat i atribut.

osnovni zakoni dijelektike     jedinstvo i borba suprotnosti         prelaz kvantitativnih u kvalitativne promene i obratno             zakon negacije

neosnovni zakoni dijalektike     jedinstvo i borba sadržaja i forme         jedinstvo i borba opšteg, posebnog i pojedinačnog             primarnost anorganske i sekundarnost organske materije

Postojanje i razvoj svih svari-procesa ima svoj izvor i suštinu u borbi suprotnosti.
(Izražava dijalektičku koncepciju razvoja kao samorazvoja )
Jedinstvo suprotnosti jeste relativno(!), dok je njihova borba, razvoj apsolutna, kao što je apsolutno kretanje (materije).
Suprotnosti jedino i postoje u procesu uzajamnog uslovljavanja i isključivanja, a ono može biti raznog stepena.

  suprotnosti po stupnju razvoja  

U stadijumu nastajanja suprotnost još nije jasno plarizovana, pa je između njenih polova pretežniji odnos jedinstva nego borbe ili isključivanja. Daljim porastom suprotnosti odnos borbe dobija prevagu.

konflikt

Konflikt je krajnje zaoštrena protivurečnost pred neposrednim razrešenjem(!).

suprotnost i protivurečnost

Protivurečnost je zaoštrena suprotnost, čiji se polovi isključuju Suprotnost u užem smislu, je zaoštrena razlika, čiji se polovi jasno izdvajaju!

identičnost i razlika

Razlika proističe iz identičnosti koja u sebi sadrži proces razvoja. Različito je sve što nije identično. Sličnost nastaje kad objekti nisu kvalitativno potpuno identični, imaju opšte i posebne kvalitete i relacije identične ali su pojedine različite. Identičnost se metafizički shvata kao nepromenljivost stvari. Međutim identičnosti nema ni u neorganskoj, ni u organskoj prirodi. Sve se neprekidno razvija, svaka stvar prelazi iz jednog stanja u drugo tako da nema ni dve stvari apsolutno identične. Postoje još: morfološka identičnost, dimorfizam, polimorfizam, izotropija.

Sve vrste suprotnosti su izvor samokretanja - od identičnosti do konflikta, ali u različitom stepenu: sa stupnjem razvoja suprotnosti raste i njihova uloga kao izvor samopokretanja datih objekata.

  ostale vrste suprotnosti  

  subjektivne i objektivne suprotnosti   se karakterišu prema odnosu subjekt-objekt.
Postoje objektivne dijalektičke suprotnosti sveta, a njihov relativno adekvatan odraz u mišljenju postaje subjektivna dijalektična protivurečnost istinskog mišljenja koji je nezavisan čak i od ljudi koji ga saznaju.

Ovde treba razlikovati logičke apsurde koji izražavaju neadekvatnost misli o objektu - n.pr. kada se o istoj stvari, u sito vreme i u istom smislu tvrde suprotnosti: "ova osoba je žensko" i "ova osoba je muško".

  spoljašnje i unutrašnje suprotnosti   su protivurečnosti izeđu jednog pola stvari-procesa u njenoj unutrašnosti i drugog pola stvari-procesa van njega.
Kao što je razlika između unutrašjih i spoljnih veza relativna, tako je relativna i razlika između unutrašnjih i spoljašnjih suprotnosti.

unutrašnje suprotnosti su presudne za razvoj date stvari pri postojanju određenih uslova tj. spoljašnjih suprotnosti.

spoljašnje suprtnosti nasuprot mogu, u određenim uslovima da deluju kao odlučujuće.

Odnos uzajamnog delovanja pokazuje da su u krajnjoj linji unutrašnje suprotnosti primarne.

[ primeri unutrašnjih suprotnosti:
energija Sunca je proces slaganja i razlaganja elementarnih čestica, suprotnost atomskig jezgra i omotača, suprotnost atrakcije i repulzije, dipolni moment atoma i molekula, asimilacija i disimilacija, asocijacija i disocijacija molekula; nasleđe i promenljivost u živom svetu, suprotnost vlasti i naroda u državi. ]

Sve su to suprotnosti koje uslovljavaju postojanje stvari i njihov razvoj.

  antagonističke i neantagonističke suprotnosti   postoje samo u društvenim pojavama.

antagonističke suprotnosti su one u čijoj osnovi leže nepomirljivi intersi klasa, te su one nepomirljivo neprijateljske i njihova borba nužno vodi konfliktu.

neantagonističke suprotnosti nemaju u svojoj osnovi neprijateljske odnose klasa te su kvalitativno različite od antagonističkih i ne razrešavaju se u konfliktu već ne-nasilnim putem, svesnom delatošću ljudi.

  osnovna priroda suprotnosti  

Osnovna priroda svake od suprotnosti je da se ne menja(!). One se ne pomiruju već razrešavaju, i to samom borbom-razvojem:

ako se razreše rano - lišava se društvo izvora razvoja u datoj oblasti, a

ako se ne razreše na vreme - dolazi do konflikta i njihovog stihijnog razrešenja.

  priroda suprotnosti prema funkciji i značenju  

Za datu stvar-proces postoje:

osnovne (prvostepene) suprotnosti su osnovne razvojne datosti u svim etapama njenog razvoja,

a na njima izrastaju u pojedinim etapama

glavne (drugostepene) suprotnosti su očigledne suprotnosti pojedinih etapa razvoja,

do njihovog razrešenja kroz

sporedne (teće i n-tostepene) suprotnosti različitog stepena opštosti i trajanja.

[ primer: Osnovna suprotnost je suprotnost proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, iz njih izrastaju glavne suprotnosti pojedinih epoha (struktura društva i međuljudskih odnosa) u okviru kojih nastaju sporedne suprotnosti stepen razvoja i složenost ljudskih odnosa, nivoa tehnološkog razvoja, raspodele viška vrednosti itd. ]

  savremeni nazivi suprotnosti  

  ekvivalencija  

(aeque = jednako; valere = vredeti) je odnos kvantitativno identičnih, a kvalitativno različitih spoljnih suprotnosti.

  koegzistencija  

(coexistere = sa-postojati) ili simultanost, zajedničko postojaje u prosroru i vremenu, specifična dinamička ravnoteža suprotnosti.

  komplementarnost  

(complementum = dopuna) je odnos stvari ili polova suprotnosti koje se uzajamno dopunjuju ali se ne-prožimaju u većoj meri pa svaka zadržava svoj opšti kvalitet.

  korelacija  

(co-relatio = su-odnos) je odnos suprotnosti koje van njega nemogu postojati, a znači i funkcionalnu zavisnost.

  koordinacija  

(fr. coordination = uređivati) je ne odvojiva od korelacije, komplementarnosti i koegzistencije, izražava suprotnosti istog roda stvari.

  subordinacija  

je odnos suprotnosti vrste i roda.

  alternacija  

(alterno = menjati, smenjivati) je odnos suprotnosti koja se uzajamno uslovljavaju u procesu naizmeničnog smenjivanja [ primer: elektromagnetna indukcija ]

  prema naslovu  

Kvantitativne promene dovode do nastanka novih kvaliteta stvari i obratno.

Kvantitet, kvalitet i struktura ne postoje kao poseban mterijalni objekt,
već kao objedinjena odredba neke stvari-procesa kao njihov kvantitet, kvalitet i struktura.

  kvantitet  

(quantitas = količina) se dobija na pitanje "koliko je šta?", a pokazuje svojstva i relacije stvari: količina, veličina, razmera, stupanj, stepen, ritam . . .

  kvalitet  

(qualitas = kakvoća) se dobija na pitanje "kakvo je šta?", a neodvojiva je odredba neke stvari, njena karakteristika je njena unutrašnja granica, koja omogućava odvajanje i razlikovanje jedne stvari od druge i njeno pojedinačno identifikovanje sa stvarima iste vrste.
Svaka stvar ima beskonačno mnogo kvaliteta i svojstava ( = polikvalitetnost stvari ) koja se razlikuju prema:

- stupnju razvoja

- opštosti

- pojedinačni

- posebni i

- opšti kvaliteti.

- dubini i nužnosti za samu stvar

- prvog,

- drugog,

- trećeg itd. stepena

Svojstva su pojedinačni kvaliteti stvari.

  struktura  

( = relacija relacijâ ) je stvar-proces sa svim njenim kvalitativno-kvantitativnim odredbama i njihovim odnosima.
  Sve stvari su različite kvalitativne strukture.   To se jasno vidi na činjenici nastanka i promene stvari koje su povezane sa promenama njihove strukture.

  mera   je jedinstvo kvaliteta, kvantiteta i strukture date stvari-procesa. Savaka stvar predstvlja određenu meru stvari.

  Mera izražava granice u kojima kvantitativno-strukturne promene ne izazivaju kvalitativne promene. 

"čvornom linijom mere" naziva se ceo niz prelaza jednih kvantitativno-strukturno-kvalitativnih (KSK) stanja u drugo stanje.

[ primer: topljenje amorfnih tela, postepenim omekšavanjem. ]

"čvorne tačke prelaza" su momenti prelaza iz jednog kvalitetea u drugi.

[ primer: isparavnje-ključanje tečnosti, i prelaz u gasovito stanje. ]

[ primer: klupa - je određena merom ljudskog tela, može biti veća, manja, mekša, tvrđa; dok pri veoma velikoj promeni dimenzija - postaje građevinski objekat; a pri veoma maloj dimenziji - postaje dečija igračka. ]

Treba razlikovati:

- kvalitativne promene unutar određenog opšteg kvaliteta, i

- kvalitativne promene iz jednog opšteg kvaliteta u drugi opšti kvalitet.

- ne bitne kvantitativno-strukturne promene dovode do varijacije date stvari.

- dok dublje promene (koje narušavaju granicu ili meru stvari-procesa) dovode do promene kvaliteta individue, vrste, roda itd.

- obratno kvalitativne promene dovode do kvantitativno-strukturne promene.

Promena posebnog i opšteg kvaliteta nije uslovljena samo kvantitativno-strukturnim promenama, već i odgovarajućim predhodnim promenama pojedinačnih i opštih kvaliteta date stvari.   Promena mere dovodi do nove zakonitosti razvoja date stvari.   Prelaz kvantitativnih u kvalitativno-strukturne promene se ogleda u tome što nov kvalitet uslovljava istovremeno i novu kvantitativnu određenost i novu meru.

Uticaj kvaliteta na kvantitet menja se u procesu razvoja svake stvari:

kvalitativno stanje:

ubrzava - u uzlaznoj fazi razvoja a

usporava i koči u silaznoj fazi razvoja stvari-procesa.

Kvantitativne promene i promene posebnih kvaliteta u okviru određenog opšteg kvaliteta postoje kao granice ili mere kvantitativnog razvoja.

  prema naslovu  

Negacija je objektivni porces samonegacije, čiji je rezultat pozitivan.
Negacijom nastaje novo u kome se nastavlja razvitak pozitivnih elemenata iz starog kvaliteta.
(koji bi inače bez toga degradirali)
Negacija postoji svuda gde se bore suprotnosti:

kao izraz veze između faze razvoja suprotosti i faze prelaska suprotnosti u novi kvalitet.

kao momenat u prelasku kvantiteta u kvalitet i obratno, uz odbacivanje stare forme i prerade sadržaja.

Sadržaj zakona negacije izražava:

put završetka borbe i razrešenje suprotnosti = prelaza iz jednog kvalitet u drugi.

uzajamnu vezu, prožimanje suprotnosti i time zakonitost odnosa raznih etapa razvitka, obuhvatajući proces razvitka u celini.

Forma zakona negacije je cikličnost:

završna faza jednog procesa postaje polazna faza novog ciklusa i tako dalje.

ponavljanja u procesu razvoja nema(!), svaki je ciklus kvalitativno različit od predhodnog, ali se ponavljaju neki pojedinačni i posebni kvaliteti starog u novom kvalitetu - koji odražavaju postepenost razvoja.

Negacija ne znači kraj svakog razvoja, već samo razvoj u datoj formi, njeno prevazilaženje na višem stupnju i produženje u drugoj formi.
Negacija je uslov održanja pozitivnog u starom i daljeg progresivnog razvoja, koje se i samo - u novoj celini kvalitativno menja.

  ostale karakteristike  

  poztivno-negativno  

Kao pozitivna odeđuje se ona strana suprotnosti koja je nužna za razvoj novog, nasuprot negativnom koje se ukida!

  spoljašnja-unutrašnja granica  

Mera svake stvari je unutrašnja granica razvoja u toj meri.

Negacija je svako određivanje beskonačnog - konačnim, i uslov daljeg razvoja konačnih stvari-procesa.

Svaka stvar ima bezbroj spljašnjih i unutrašnjih granica.

Neka negacija zahvata samo pojedinačne kvalitete i dovodi do varijacije vrste,

druga negacija zahvata i posebne kvalitete i dovodi do promena višeg stepena.

  Razvoj date stvari nastaje samo promenom opšteg kvaliteta.  

  konačno-beskonačno  

U svakoj stvari-procesu beskonačno postoji samo posredstvom konačnih formi, svet je beskonačno deljiv i beskonačno složiv.

Svako konačno i beskonačno su dati nerazdvojno, samo u jedinstvu.

  kontinuitet-diskontinuitet  

Za svaku stvar-proces postoji jedinstveni lanac prelaza kvantitativnih u kvalitativne promene i obratno,

niz "čvornih linija odnosa mere" - u kome pojedini opšti kvaliteti stanja-procesa-stvari predstavljaju stadijume, "čvorne tačke" u razvoju materije.

Ovde važi:

- kontinuitet, jedinstvo, postepenost (evolucija, lat. evolutio = otvaranje )

- diskonuitet, skokovitost (revolucija, lat. revolutio = prevrat ).

  prema naslovu  

Realni tok razvoja svake stvari-procesa određen je
strukturom njenih opštih, posebnih i pojedinačnih odredaba u konkretnom obliku i stepenu razvoja.
Tendencije razvoja stvari određene su strukturom njenih opštih, posebnih i pojedinačnih odredba i odnosa. Celina pojedinačnih, posebnih i opštih odredbi je strukturna unutrašnja forma.

  prema naslovu  

Misao je sadržaj u odnosu na sebi odgovarajuću formu jezik,
ali je stvarnost sadržaj čija je forma misao.
Sadržaj ili sastav čini ukupnost svih strana (delova, elemenata) stvari-procesa i njihovih veza. Njihova relativno konstantna statičko-dinamička prostorno-vremenska struktura (lat. structura = izgradnja, način sastava, organizacija), a to znači tip (način, karakter) egzistencije i razvoja tih strana i veza, odnosno unutrašnja i spoljna organizacija stvari-procesa.
Suštinski su i sadržaj i forma.
Forma kao zakon veze (sistema relacija) karakteriše NE spoljnu već prvenstveno unutrašnju, suštinsku stranu stvari-procesa. Forma je relativno opšta i konstantna struktura datog sadržaja. Dinamičnost te strukture ukazuje da je forma "način života" sadržaja.
Forma nije uneta spolja već čini poredak i raspored njegovih sastavnih delova.

Sadržaj ne uzima spolja neku određenu formu već je sadrži u sebi.
Spoljna forma je uvek relativno adekvatna unutrašnjoj formi, koja je struktuirana kao celina pojedinačnih, posebnih i opštih odredaba.

  odnos sadržaja i forme  

Sve stvari-procesi su polimorfne i polisadržajne. Gde opšta forma i odgovarajući opšti sadržaj čine jedinstvo i borbu bezbroj posebnih i pojedinačnih sadražaja i formi, a ova celina uslovljava postojanje i razvoj.

Svakom pojedinačnom sadržaju pripada samo njemu specifična forma.
U strukturama opšteg karaktera jedan isti sadržaj se manifestuje u više posebnih i pojedinačnih formi.
Obratno jedna ista forma može biti svojstvena različitim posebnim i pojedinačnim sadržajima.

Korespondencija i NE-korespondencija forme i sadržaja nije apsolutna već je relativna.
Na određenoj etapi razvoja nekorespondencija između opšteg sadržaja i forme postaje dominantna, pa uzrokuje promenu opšte forme stvari i odogvarajućih sdržaja.

Sadržaj ima primat nad formom:

- razvoj stvari uvek počinje od promene sadržaja za kojim uvek sledi i promena forme;

- forma izrasta iz sadržaja i određuje se njime;

- forma uvek zaostaje za razvojem sadržaja, jer ona ovaplođuje promene sadržaja pa im se

  i suprotstavlja održavajući relativnu određenost, konstsatntnost i trajnost stvari-porcesa.

Forma ima:

- relativnu stabilnost i konstantnost;

- relativnu samostanost i

- sposobnost aktivnog povratnog delovanja na svoj sadržaj.

Najopštiji sadržaji i odgovarajuće forme jesu najkonstantnije i najduže traju - sve do prelaska date stvari u nov kvalitet.

Posebne i pojedinačne forme brže 'zastarevaju', pa kao nekorespondentne sve manje mogu delovati na razvoj stvari, a novi sadržaj ih odbacuje kao kočnicu razvoja.
Suprotnost sadržaja i forme je različitog stepena u različitim etapama razvoja stvari-procesa.
Relativnost suprotnosti između sadržaja i forme se vidi u tome što one menjaju mesta:

ono što je forma u jednom, to može biti sadržaj u drugom odnosu.

Relativnost kategorija sadržaja i forme ogleda se u tome što je:

- rod, kao opšti zakon = sadržaj svojih

- vrsta, kao posebni zakon = forma.

Kretanje, prostor i vreme su fundamentalni načini postojanja materije, a imaju beskonačan broj posebnih i pojedinačnih sadržaja i forme.
Opšte kretanje je sadržaj, a mehaničko, toplotno, hemijsko, biološko itd. kretanje je forma, koja ima opet svoje još posebnije forme.

Prostorno-vremenska struktura ili organizacija žive materije je spoljašnja i unutrašnja forma, a razmena materija između organizma i sredine je sadržaj.

  prema naslovu  

Anorganska materija je primarna i hronološki i kauzalno genetski, pa determiniše organsku materiju i psihiku kao sekundarnu.
Na Zemlji postoje: minerali, biljke, životinje i ljudi. Osnova njihovog postojanja je supstancijalna materija, od najsitnijih čestica, preko "organizovane materije" na Zemlji do kosmičkih objekata različite veličine i strukture.

Osim supstancijalne ("anorganske") materije postoji i niz slojeva fine, suptilne materije u odnosu na supstancu.
Istočna flozofska i naučna tradicija (Indija, Kina, Japan) naziru do 5(pet) slojeva sve finije materije. Polazeći od alhemijske tradicije i saznanja nju zovemo pramaterija ili prima materija.
Pra - stoji jer je predhodila supstancijalnoj materiji.

Savremena tehnika je uvela pojam: rezolucija slike prikazanom jednim brojem.
Što veći broj, označava 2 stvari:

- precizniju i tačinju definiciju slike sa mnogo više detalja, i

- da je 1(jedna) tačka slike sve 'manja' u odnosu na mnoštvo tačaka koje definišu sliku.

.
Analogno veća finoća, finija materija sugeriše i veću preciznost stvari-procesa (veću 'rezoluciju' materije). Hajzenbergove tzv. 'relacije neodređenosti' su posledice 'grubosti' materije, i nepoznavanja fine materije, i veće 'rezolucije'. Sa daljim razvojem nauke one će se pokazati, slično Braunovom kretanju, kao mnogo složenija kauzalnost stvari-procesa.

Polazeći od minerala pa do ljudi "organiziovana" supstancijalna materija se sve više usložava, sa sve složenijim sadržajem i složenijom formom.
Osim materijalne forme postoji i složena organizaciona forma ('nematerijalne' osnosve) koju proučava psihologija. Dakle vrhunac složenosti supstancijalne materije je psihika.

Osnivač tzv. "dijalektičkog-materijalizma" je imao zadatak slučajno(?) ili programski da bukvalno zarobi dijalektiku u okviru supstance ("od minerala do psihike"). To što su oni zvali "materija" je podskup sveukupne stvarnosti!

U Rusiji i ostalom delu sveta se ipak izdvojila tzv. psihotronika! Posle odbacivanja dijalektike u potpunosti sa padom tzv. komunizma, saznanja ove nauke su i danas fascinantan i veoma profinjeni odraz pramaterije (Koja "NE-postoji" u dijalektičkom-materijalizmu).

Da se vratimo na "veću rezoluciju" materije gde, u sredini sa veoma izdiferenciranim osnovnim elementima (mngo, mnogo manji od atoma) mogu da se stvore jako složene strukture, organizovane materije.
Složenost forme i sadržaja ovih stvari-ptocesa očigledno prevazilazi sve pojmove dostupne čovekovom umu. Koji se formira i usložava u supstancijalnoj materiji.

Svaki dodir sa pramaterijom uvek "pada" kada se to iskustvo postavi na "Prokrustrov ležaj" naše čulne stvarnosti u okviru supstancijalne materije. To je i glavni razlog zašto se sva posredna iskustva veoma različitih religija tako žestoko odbacuju, iako je veoma logično da 'tamo negde' mora da postoji beskrajno mnoštvo veoma organizovane materije, sa vanrednim sposobnostima i karakteristikama. Dakle ne 'supstancijalni' tzv. vanzemaljci, nego bića 'duha' nepojmljivih sposobnosti.

Iz naslova "primarnost anorganske" moramo da shvatimo kao "mineralna i sva finija materija" je primarna a supstancijalna materija je sekundarna.

  prema naslovu